Wednesday, July 30, 2008

290

Ud Internet...

Lep jubilej
Ivanovo, godina 140.
Punih 14 decenija otkako su Palćeni naselili Ivanovo prigodno obeleženo uz prisustvo prijatelja iz Rumunije
Prva svečanost od tri predviđene kojima se obeležava 140 godina postojanja Ivanova održana je proteklog vikenda. Najdražih pedesetak gostiju iz Starog Bešenova, mesta u Rumuniji naseljenog Bugarima Palćenima, koje je bilo i svojevrsni istorijski rasadnik ove nacije po Banatu, stiglo je autobusom 4. jula u Ivanovo.
Te večeri u sali Doma kulture odigrala se priredba kojoj je prisustvovao i ambasador Republike Bugarske u Srbiji Georgi Dimitrov sa suprugom. Gosti su priredili program o istoriji i perspektivama Palćena, a prikazali su i bogatstvo folklora. Domaćini iz KUD–a „Ivanovo 1868” imali su tri tačke. Najmlađa grupa predstavila se igrama bugarskih Palćena, srednja starosna banatskim, a prvi ansambl vlaškim.
U okviru priredbe promovisana je i veoma interesantna knjiga poezije. Reč je o delu, prvom u 140 godina otkako su Palćeni na ovim prostorima, koje je štampano dvojezično – na srpskom i palćenskom. Tom činjenicom, kao i onom koja kaže da je njena poezija pitka i prijemčiva, može da se ponosi Magdalena Vasilčin Doža, autorka knjige „Ako mene još ima”. Kao prevodilac pojavljuje se Augustin Kalapiš.
Mlađa publika se iz pune sale preselila u hol, gde je počela đuska. Oni nešto stariji otišli su na zakusku. Prvog dana vikenda u najmanjem selu u opštini igrani su stoni tenis i mali fudbal. Otvorena je izložba ručnih radova žena iz Starog Bešenova i Ivanova, ali i etno-soba koju su krasili stari predmeti, kreveti, oruđe... Uveče je organizovana večera uz tamburice. U nedelju se kuvala i kusala riblja čorba, a potom je u crkvi svetog Vendelina održana misa na nekoliko jezika. U 15 sati u Rumuniju je krenuo autobus s gostima. Otpozdravljali su ih Ivanovčani, srećni što su još jednom razmenili emocije s dugogodišnjim prijateljima i tužni što su Bešenovčani morali da odu.
Proslava povodom 14 decenija otkako su Palćeni naselili Ivanovo nastaviće se dvema manifestacijama: 10. avgusta, uoči Velike Gospojine, i 20. oktobra, na dan Svetog Vendelina.
S. T.

Tuesday, July 29, 2008

289

Emisijata TV ARAD ud 27 juli 2008 g. P1


Emisijata TV ARAD ud 27 juli 2008 g. P2


Emisijata TV ARAD ud 27 juli 2008 g. P3

Monday, July 28, 2008

288

Emisijata Radio Timisvar 20 juli 2008
Get this widget | Track details | eSnips Social DNA


Emisijata Radio Timisvar 27 juli 2008
Get this widget | Track details | eSnips Social DNA

Thursday, July 24, 2008

287

Casulo ij idna kutija s razmerite na idin europalet, visoka sámu 90 cm, u kujatu ima: idin šufner, tarpéza sas ládče i stolče, još dve stolčita, kredénc, odar. Dváma možat da ja nosat, da razpákvat satu (i u nužda da ji upákvat na mestu) za sámu 10 menute. A za tuj neštu néma nužda ud nitikakaj halát. Interesnu i haznuvitu za unezi kujatu treba da se sélat častu...

Wednesday, July 23, 2008

286

Katu sam bil dite, ij blo „na moda“ da imaš džobnu nožče kujétu se utváre i kujétu, udvan samija nož, da ima kolkutu se moži po-mlogjije drugjie dupalnitelni neštá: utvaráčka za konzervi, za železni zaplatálći, za darveni zaplatálći, farkulica i kako li ne. Náj-jáćija ud námu ij bil idin, kojtu ij imál na nožčitu i... lužica. Smi si igráli pu različni náčine s tezi nožčita i, za sréća, ne tikalu krav. Taj či, aku já sti imáli i vija takozi nožče putraseti ji, natučeti ji i... etu kako možiti da napráviti:
Vu ij nužnu málku darvu ud lipa („tei“ na rumansći, „basswood” na anglušći) ali drugu darvu kujétu léku se prerabotva, dalgju ud kulu 12 cm i šaroku ud kulu 4-5 cm.
Svetičitata pukázvat sami kako ij za právenji. Uspeh u rabotata!




285

Kuja ij balgarka i kuja ij rumanka?

Balgarsku ali rumansku?
Otguvora:
http://www.romanianmuseum.com
* * *
Aku roviti málku iz sájta, za nameriti i palćenskata nusija:
http://www.romanianmuseum.com

Tuesday, July 22, 2008

284

Za dnés...

...Idin interesin dokument ud 1914 gudina...

...I nekolkus pečata namerini iz Interent:

Stár Bišnov

Smikluš
Deta
Vinga

Thursday, July 17, 2008

283

Emisijata TV ARAD ud 09 juli 2008 g. P1


Emisijata TV ARAD ud 09 juli 2008 g. P2


Emisijata TV ARAD ud 09 juli 2008 g. P3

Wednesday, July 16, 2008

282

Za Ivánovo
Imálu ij idin čeleć, na ime Iván Uzun. Rudén u Stár Bišnov, ij bil učitelj u Modoš. Durdi ij bil tám, ij izdál idna kniga, “Manen katekizmus za R. Kátulcsanske pavlityene. Dal shtampati Iván Uzun, ucsitely. Szegedin 1858". Tuj neštu pukázva, či náša Iván ij bil dubar krastijánin. Ama u négu ij vrela i kravta na avantjurata. Taj či, prez 1860 g., zágjnu sas nekolkus familiji palćene ud Télépa i Bišnov, stiga blizu du Pánćevo, kadetu usnuváva idno sélu kujétu mu nosi imetu: Ivánovo. Iván Uzun ij bil i tuka učitelj i tuka ij i umrel. No prez négva žuvot toj ij bil puznát i sas négvite poeziji, osubitu sas umorisitčnite mu pesmi, kujatu sa se peli pu svátbi i sedenći. I taj kaćétu ij bil i vésel, utorin čeleć, toj ij bil dubávil privilegijata da si utori u Ivánovo kafána i da ni plášte dának. Etu idna ud négvite poeziji:
Za si dám' ás dara,
Parenj na svikara.
Za mu dám rizata,
Da si nosi brigata.

Gá mi išti toj fruštuk*
Za mu svara idin čuk.
Da mu udlékni na zabite,
Da s’ ustávi puparžinite.

Svikarvata za ja bija,
Za ja stiskam kača ulija.
Za mi páli sobata,
Skruma tika u robata.

Gá si dodi svékara,
Pa za légni u tura.
Nikuj négu da ni čuj,
Nit nevesta da gu izuj.

*Ud nemsći Frühstück = zakuska za sutirnata

Ama istorijata na Ivánovo ij dosta burna i ni se svaršva sas Ivána. Na distina gudini sled usnuvávanjétu, sélutu ij blo udávinu; to se ij pudnuvilu sas pomušt ud starna na uprávitela na daržávnite zemi ud okraga, Nagy György, pa taj či sélutu ij blo prekraštenu na négvotu ime, Gjurgevo. Prez 1876 g., sled katu nanovu ij blo uništinu ud udite, sélutu ij blo pumognatu ud gulemija prijatelj na banátsćite balgare, čanádsćija biskup Šándor (Aleksándar) Bonaz, katu s negvata pomušt se ij izdignala čarkvata i škulata. Zarad tuj, tozi pać to ij blo kraštenu Sándoregyház (Čarkvata na Šándor).

U svazka sas tazi informácija za Iván Uzun išta da zabeleža, či ij prejata ud Miletič; to u Ivánovo ima legendata kujatu ubážde, či usnuvátela na sélutu ij bil nekakaj Iván Guran, pá palćenin ud Bišnov. Kuja ij istenata, čekam da mu razsvetli nekuj sas dokumente...
* * *
Vu predlágam po-dole da razganéti idna kniga s poeziji kujatu ij izlezala tazi gudina u Pánćevo, Sarbija. Ávtorćata, Magdalena Vasilčin Doža, si upisva, u 56 poeziji napisani na srabsći jazić, useštbite. Poezijite sa prevedéni na palćensći ud Augustin Kalapiš. Knigata mi se vidi interesna ud po-više gledni točći:
- ambaj ij parvata kniga na palćensći jazić publikuvana u Sarbija???
- jazika (palćensćija) mi izgladva dosta "izmačin" ud prevodáča. Se čuda, kako zlamenuva tuj "Ubstánvaj u 56 svetic", "svojten", "palnu-kraftna", "postojbina" i još mloooogje hurti ud uvodnata reč... Da ubáda istenata, aku ni bi imálu i srabskata starna, ni bij razbrál ništu ud tozi uvod, ama niti ud poezijite. Tojest, mi ij žálj, či nikuj ne pruveril palćensćija tekst, napreć da badi napičetin. Osubitu či sigá, u erata na Internet, tuj neštu lésnu ij mogalu da se naprávi i biz nitikakaj udvišin trošak...
- mi harésvat dialektizmete kaćétu "jal", "hola", kujétu pukázva, či prevodáča ij báš palćenin.
Kolkutu za samite poeziji, tija sa mlogu hubanći... aku gji četéti na srabsći...
* * *
Etu sigá i idin kas klip, u kojtu ij hurtata za palćenete ud Vojvodina, ud sélutu Belo Bláto (zafálem na Miki za link-a). Klipa ij ud Emisijata "Panorama" na BNT ud 11 juli 2008 g.:

Българи далеч от България - репортаж от Войводина
http://news.bnt.bg/content/view/full/212597
Те учат литературен български. И искат да учат още. Банална новина, ако обаче не се намирахме на 40 километра от Белград, в равната Войводина – толкова равна, че е под нивото на Дунава. Тук от 140 години живеят българи, които искат да допълнят своя пълкянски, или павликянски диалект с литературен български.
Василчин:
- Децата, а и не само децата учат майчин език. Нашата функция е такава: без езика не може да се запази националната ни идентичност. Езикът и вярата.
Отец Тамаш:
- Тук владее мир. И аз се опитвам да бъда с всички истински пастир, както казват думите Исусови. Е, пълкянският български не ми е съвършен, но за 4 години много научих.
Банатските българи-католици се заселват тук през 1868, идвайки от сегашна Румъния. Потомци на бежанците от Чипровското въстание 2 века по-рано, те живеят заедно с унгарци, сърби и дори словаци в Иваново, село с хиляда жители. Молят се заедно в селската църква “Свети Венделин”, при свещеника-унгарец.
Отец Тамаш:
- Главно стари хора идват в църквата. Иначе българите са богобоязливи, добри хора, които не се отричат от вярата си. Е, такива са и унгарците тук.
В Иваново, на 400 километра от българската граница, вървят коли с български номера. Хората гледат към България: Кандидатстват за паспорти и университети, общуват с български организации, но искат да останат тук, в Банат.
Преди 3 години България е изпратила учител по майчин език – и днес, от клас с 9 деца в селското училище, 8 са се записали на български.
Децата попиват вестите от България, а Петър Василчин и хората му се опитват да преборят бюрокрацията, за да може майчиният език да се учи повече. В салона е студено, но децата не се плашат от репетицията. Казват, че им харесва да пеят на български.

Tuesday, July 15, 2008

281

Emisijata Radio Timisvar 13 juli 2008
Get this widget | Track details | eSnips Social DNA

ali
boomp3.com

280

Feri mu ij izprodil nekolkus luvdžijsći svetičita ud nekupaćšnija Bišnov

Saturday, July 12, 2008

279

Virtuálna biblioteka VI
Po-dole imati část ud kolekcijata “Biblioteka Banátsći Balgarsći Glásnik”. Misla či broj 01 i 02 ud kolekcijata ij bil albuma “200 gudini”, ama nisam 100% cigurin. A po-dole imati ustánalite knigčita ud tazi kolekcija. Du kolkutu znája, drugjije knigčita u tazi koelkcija ne bli izdávani.

No. 03: “Nášta istorija – Parvotu balgarsku cárstvu”,
Timišvár, 1938 g.
http://www.mediafire.com/?bxtlmsj1cqi

No. 04: “Nášta istorija – Pádenjétu na Parvotu balgarsku cárstvu”,
Timišvár, 1938 g.
http://www.mediafire.com/?nnj2xkg2ymc

No. 05: “Nášta istorija – Drugotu balgarsku cárstvu”,
Timišvár, 1938 g.
http://www.mediafire.com/?1vglkjznngj

No. 06: “Otec Paisij – apostol na balgarskata nácija”,
Timišvár, 1938 g.
http://www.mediafire.com/?7vldinxbd6q

“Duha na Balgarina” ud Zmej Gorjanin,
Timišvár, 1942 g.
http://www.mediafire.com/?g9inig3mz2x
* * *
I idin pudárak – “Spomenete” na Gjuka Bratilov u rakupis i prepisani ud méne i sabráni pud forma na knigče:
Bratilov Gjuka – Spomene 1 (Rakupis)
http://www.mediafire.com/?lydya79zdme

Bratilov Gjuka – Spomene 1 (Knigče)
http://www.mediafire.com/?2x0cixcajxk

Friday, July 11, 2008

278

TV Arad 25 juli 2008 p1


TV Arad 25 juli 2008 p2


TV Arad 25 juli 2008 p3

Monday, July 07, 2008

277

Emisijata RadioTimisvar 06 juli 2008
Get this widget | Track details | eSnips Social DNA

ali
boomp3.com

Sunday, July 06, 2008

276

Još idna po-stára, no interesna státija ud nuvinata
“The Sofia Echo”:

http://www.sofiaecho.com/
READING ROOM: Maintaining the faith
08:00 Mon 26 Jun 2006

He comes from Burdarski Geran, one of the Banatski (in English, Banat) villages in Bulgaria's north-west. His parents, agriculturalists, were citizens of this village. His grandparents, also, called Burdarski Geran home, though it was not their first.
Nikola Koukov, a professor at Sofia University's Department of Language Learning (IChS), is Catholic, like 99 per cent of the residents of his home town.
Three generations ago, after Bulgaria heaved off the oppressive Ottoman rule in 1878, his parents' parents came back to Bulgaria from the Banat region in what was then the Austrian-Hungarian Empire, an area now divided between Hungary, Romania and Serbia.
“They are the famous Banatski Bulgarians,” he says, “patriots, because they immigrated. They were all Catholics, without exception, strongly religious, with strong connection to the church and its traditions, and, of course, we (children) also took part – before the socialist regime forbade it.”
The Banatski Bulgarians had left Bulgaria as Catholics after the unsuccessful 1688 Chiprovtsi Uprising against the Ottomans, to settle across the Danube in search of a better, freer life. Some of these people were origially adherents to the heretical Christian sect of the Paulicians, but later also adopted the Catholic faith. The Austrian-Hungarian Empire permitted them to colonise in the Transylvania and Banat areas, and they remained there for about 200 years.
Koukov explains that even after the ominous date of September 9 1944, when communism came into power in Bulgaria and repressed religious practise, Catholicism remained strong, though many adherents to this and other religions transformed to atheists.
“Communists immediately started to torment Catholics,” he says. “Evgenii (Bosilkov, one of the four priests murdered by communists for their religion in the early 1950s) was a good friend of my father's.”
In Burdarski Geran, Koukov says, no one interrupted the activities of the church.
“The people were very strongly connected to the church. They were headstrong, supported the faith in themselves. Every holiday there were special masses.”
This continuation of Catholic practise occurred in spite of communist spies inside the church who could report on the people's activities.
In the late 1960s and early 70s, Koukov was a student at Sofia University, but this did not cause him to deny his faith.
“Even we as students would return (for the larger holidays), though we feared the communists. We were fearful as students, because there were internal spies who could harm our career as students. For that, we couldn't continue (to practise Catholicism) as we would have liked. But faith supported us.”
After graduating, he obtained a professorship at IChS. For him as a Catholic, “it was a bit delicate, because it was kind of an idealistic place, being a state institution and all”.
He persisted in his faith, and continued to celebrate holidays, “secretly, at home”.
The communist persecution of Catholics was such that Koukov decided it wisest to baptise one of his children secretly – his mother did it.
While a child in Burdarski Geran, he remembers that the village was very traditional, and that marriages would occur only between two Catholics. “The old people would kind of chastise us” if the youths had other plans.
“Later – in the 1970s – people started to marry non-Catholics, to open up, democratise. That's how non-Catholics came to the village. There weren't conflicts of religion.”
Two churches exist in his village: a “very beautiful” Roman Catholic, and a Protestant. The former has received support from the Pope and other Catholic communities, thus, surviving the years through restorations. The “German Church”, as is called the Protestant place of worship, was built by Germans who had come with the Banatski from Austria-Hungary. “They were from Austria, but called Germans. There was a whole street of Germans. After the second world war, when Hitler took them to fight, it fell into ruins.” In this state it remains, with windows broken, neglected.
While adhering to the Catholic faith with his whole being, Koukov never personally entertained the idea of becoming a servant of the church.
“My dad, only, said that maybe I should think about being a priest. At that period, I couldn't – it would have been very hard,” he laughs.

275

Etu neštu interesnu ud nuvinata BG Sever, Broj 24/2007, starnata 11
Излиза в петък.
Разпространява се в Плевен, Ловеч, Габрово, Велико Търново, Враца, Монтана и Видин.

(http://www.bgsever.info/br-24_2007/stranici/str-11.htm)

Бърдарски геран - най-голямото и уникално банатско село у нас
Потомците на българите католици от Чипровци свято пазят своята история
Цветана ЕВГЕНИЕВА

В края на май жителите на Бърдарски геран, община Бяла Слатина, наследници на така наречените банатски българи, честваха подобаващо 120 години от основаването на селото. Със своите 1.020 души население то е най-голямото банатско село в страната и най-уникалното, защото се различава коренно по старинния говор, по носиите, които не стоят само в раклите, по обичаите и по това, че хората ревностно поддържат своята католическа вяра. Оригиналните традиции, много от които се срещат само тук, продължават да предизвикват интереса на етнографи, краеведи и учени.
Издържахме дни на погром, терор и насилие, но успяхме да запазим своя бит, култура и българско самосъзнание, с гордост твърди кметът Дамян Монов. И добавя, че всеки българин би трябвало да стигне и да види тази историческа светиня.
Началото й е през 1887 година, когато 14 семейства от завръщащите се от Банат в освободената родина българи, водени от мъката по отечеството, решават да се заселят в местността Бърдарски геран, намираща се по пътя от Бяла Слатина за Оряхово. Те избират това място сред полето, на което имало голям хан и кладенец, докато други преселници се насочили към с. Драгомирово, Свищовско, с. Асеново, Никополско, с. Гостиля и с. Брегаре, Плевенско. През годините към заселниците в Бърдарски геран се присъединяват други банатски българи, а в началото на ХХ век и няколко немски семейства.
Коренът на това население, свързано с възникването на павликяно-богомилството, е в Чипровци.
След погрома на Чипровското въстание през 1688 г. много от жителите му се заселват във Влашко, където то от по-рано е известно на влашките князе, дали му привилегии като търговци. Част от тях се установявят в област Банат, сега поделена като територия между Румъния и бивша Югославия, а до 1918 г. намираща се в пределите на Австро-Унгария. В тази област се оформят две големи български общини - Бешенов (откъдето идват първите заселници на Бърдарски геран) и Винга. От смесването с емиграционния поток от Свищовско-Никополско, се формира днешното банатско българско население. В условията на многоцветната среда от унгарци, румънци, немци и сърби, то успява да съхрани българското начало, като самобитността на народния му фолклор черпи вдъхновение и образци от старобългарското народно творчество. За запазване на българското самосъзнание допринасят и десетките високообразовани учители, интелектуалци, прависти, агрономи, поети, музиканти, изследователи на историята. То се съхранява и поради забраната тогава българското население да се смесва с друго от верски съображения или, ако това се случи, "чужденецът" трябва да приеме българска народност.
Според кмета Монов душевността на банатчани е сложна сплав от стари павликянски традиции, свързани с принадлежността към католическия свят. Но те единствени от многобройните павликяни по българските земи запазват съзнание за миналото си. Все още палят огньове на кръстопът и правят шествие за дъжд.
И до днес скубят гъските и гъшат с тях дюшеците, възглавниците и юрганите, за да спят сладко и спокойно. Жив е и обичаят "убиванье" (колене) на прасета в началото на декември. На него се канят всички роднини, като всеки от тях извършва определена работа по приготвянето на месото. Прасето се пробожда с нож в сърцето, за да му изтече кръвта. След това се пърли със слама, полива се с топла вода и се изстъргва с нож. Тънката сланина се отделя, а дебелата се топи на мас. Кръвта се събира и от нея се прави кървавица. От варени кожи и от месо от главата се прави баба, а от варени дреболии - маюшки. Наденицата (кълбъсъта) се прави от кълцано или смляно месо.
Но местното население от съседните села най-много се удивлява на голямата обща култура на бърдарчани (образовани, владеят по няколко езика) и най-вече на земеделските им умения. За първи път след освобождението на България тук се въвежда модерно обработване на земята и развитие на коневъдството. Първите земеделски машини и нови сортове земеделски култури у нас се внасят от банатчани, които скоро прославят новоосвободената държава на големи изложения в Брюксел, Париж, Ню Йорк, Кайро. Използването на конската тяга значително улеснявало труда им, за разлика от съседните села, където обработвали земята с дървени рала и използвали волски коли. Скоро селото и районът се превръщат в символ за рационално земеделие. На особена почит били и "матките" (пчелите). С пчелния восък банатчани изплащали задълженията си към църквата. На католическа служба доменът никога не пропускал да чете за здраве на матките.
Освен къщата, той ръсел с благословена вода и работливите пчелички, за да пълнят кошницата с мед. Ако се случело непослушен рояк да избяга, с крясъци го принуждавали да се спре на дърво, прибирали го в натрита с маточина кошница и над пчелното семейство нахлузвали нова извезана фуста на млада невеста. Матките вече нямало да напускат кошера, тъй като децата не напускат майките си. Пчеларството се предавало по наследство и било на почит. Банатските българи вярвали, че пчелата е сътворена от Бога, за да носи здраве. Според тях медът има небесен произход, затова не се разваля. През медния четвъртък (отбелязва се една седмица преди Коледа) пчеларите изнасяли на тържището грънците с меда. Обичаят повелявал медът да се вземе в нов съд за големия празник. На Бъдни вечер след молитвата бабата натопявала глава чесън в мед и давала на децата да вкусят, за да са здрави през годината. И сега в ъгъла на почти всеки двор, несмущавани от присъствието на добитъка и скрити от хорските очи, се подреждат къщичките на матките - кошерите.
Удивителното на с. Бърдарски геран са широките прави улици, които се събират на централния площад. И къщите. Те са еднотипни - едноетажни, продълговати с островърх покрив. Кметът Монов изброява три вида - дългя (успоредно на граничната линия със съседен двор), крива (на кьошек) и къща "пукрай пъте" (успоредно на улицата). Боядисват се с гасена вар и пясък, а цокълът - с черна или тъмнокафява боя или сажди. Къщата се състои от гулема соба (гостна), пруст и собче (дневна стая - кухня) и пустрея (стряха - лятна стая). Към нея има допълнителни помещения - килер, тавань и пудрум (изба). Такава е къщата и на Перо Валаче, в която ни посреща баба Иванка Славова. Пред белите дантелени пердета греят кървавочервените цветчета на мушкатото и ни приканват да влезем. Гулемата соба е като че ли част от етнографски музей.
Тя е богато обзаведена, защото е за гости. На двете високи легла огромни възглавници са надули бузи, опасани с къдри. Наричат се перни, защото са пълни с пера или пух от гъски. Така са приготвени и завивките, затова тук отглеждат много гъски. Но погледът привлича един красив скрин, казват му алмар, в който се съхраняват новите дрехи на стопаните. Най-отгоре грее автентична банатска женска носия. Баба Иванка изброява частите от нея - шурица (богато украсена със сърма престилка), лайбер (елече), кабанца (връхна дреха), пептарче (кожено елече). Цялото облекло е украсено с избродирани шевици и талире (австрийски сребърни монети талери) и дукате (австрийски златни монети). Най-важният атрибут към красивата носия е богато украсената шапка от три части - основна и над ушите. Мъжката паралия е по-скромна и е черна кастронена. Но в дрехата преобладава бялото. Най-пищен е украсеният кожух (бунда), под който понякога се слага пош (вратовръзка).
В банатския говор преобладават елементите от диалекта на свищовските католици. Но заетите от чужди езици думи не променят българската му природа, защото основният речников фонд е запазил славянския си характер. Ето как звучи в устата на баба Иванка той: "Нъ един челекъ съ му уткраднъли гъските, пъ ги тръсил, тръсил, пъ се й утказъл. Пъ нъ сутренъть, кът и станъл, пъ ко дъ види..."
Звън на камбана ни приканва да влезем в католическата църква "Св. Йосиф", която е нещо като емблема на с. Бърдарски геран. Кулата й е пробила небето и разнася меден звън над цялата околност. Но вместо очакван свещеник в черно, ни посрещна красива млада жена, сестра Мария Магдалена. Целият й разказ се завърта около портрета на Евгений Босилков, канонизиран за светец при посещението на папа Йоан Павел Втори в България през 2002 г. В продължение на 12 години той е служил като енорийски свещеник в тази църква. Ерудиран учен (изучавал философия, риторика и богословие в Холандия и Белгия, защитил докторска дисертация в Рим) и деен проповедник, Босилков е останал в паметта на хората и като изкусен певец, създател и диригент на детския хор, основател на първия футболен отбор в селото. Местните хора, включително и по-младите, са вярващи. При посещението на Светия отец в България представителна група от селото се срещна с него в град Раковски и му поднесе много дарове, а когато почина в началото на април 2005 г., Бърдарски геран почете паметта му с траурни литургии в тази църква, отслужени от свещеник Асен Генов. Всички скърбим за папа Йоан Павел Втори, защото той беше славянин с широка душа, радетел за обединението на християните, мъдър и много милосърден, обяснява Монов.
Към църквата и сега продължава да действа неделно училище, в което децата изучават католическата религия на своите деди и бащи. Но го няма вече, или по-скоро отдавна е потрошено, някогашното немско училище към женския католически манастир на монахините кармелитки. Те учели децата на типичните за германците ценности - чистота, ред, дисциплина, отговорност. Няма ги и многобройните уютни кръчми от миналото, в които звучала музиката на прочутия банатски цигулар Трънкул и на други музиканти, които сами си правели сладкогласните цигулки. В едно от тези заведения, кръчмата на Матис Щерингер, е основано читалището на Бърдарски геран, а после преместено в къщата на дядо Перо Киларва. За 120-годишния юбилей на селото читалище "Съединение" е напълно обновено, като в ремонта му са вложени над 40 000 лева. То и днес е духовното средище за млади и стари. Това доказа и тричасовият празничен концерт, в който един след друг излизаха на сцената детски и възрастни художествени състави. От най-малките бърдарци от ЦДГ "Радост" през учениците на ОУ "Христо Ботев" и мъжкият хор до танцовия състав на читалището. Песните и танците на бърдарчани са също уникални. Те винаги се съпровождат от инструментална музика, изпълнявана от малък оркестър - цигулка, кларинет и контрабас или акордеон. Най-хубавите песни са посветени на банатската сватба,
сред които блести като перла "Тръгна Неда с Ивана", и на Коледа. Въпреки че танците на бърдарчани приличат на румънските и унгарските, те носят своята оригиналност в начина на движение. Например в танца "На мамень" мъжете се нареждат в права линия и известно време танцуват сами. След това канят жените, хващат се за ръка и се движат напред-назад. Жените играят по-спокойно, мъжете "цъкат" с ботушите. "На въртеж" следва след "маменьето", като мъжете въртят партньорките си наляво-надясно. Всичко това оцветено от невероятните багри на женските костюми и черно-белите движения на мъжките.
В нова премяна за юбилея са и сградите на кметството, пощата и потребителната кооперация, основното училище и детската градина. С финансовата помощ на АЕЦ "Козлодуй" за над 100.000 лева е извършено цялостно саниране и подмяна на дограмата на Дома за деца без родителска грижа. Но хората най-много се радват на обновената музейна сбирка, документалната история на селото и, разбира се, на ремонтирания път до Бяла Слатина. По него за празника преминаха скъпите на Бърдарски геран гости от с. Иваново - Събрия, и Стар Бешенов - Румъния, както и от никополските, свищовските и плевенските села.
Днес Бърдарски геран е красиво българско село със свой уникален облик, за което са мечтали дедите ни, посочва не без гордост кметът Дамян Монов. Според него това е доказателство, че когато се действа със задружни усилия и обич към родното място, резултатите винаги са добри. Жителите се зарадваха от сърце на щедрите подаръци, получени от община Бяла Слатина - електрическа косачка и DVD-уредба за читалището, от народния представител Христина Христова, която подари на 10 деца почивка в Поморие, от областния управител и чуждестранните гости. А когато в началото на празничния концерт прозвуча химнът на Бърдарски геран, всички станаха на крака и с ръка на сърце благодариха на своите предци, открили преди 120 години това прелестно място за свой нов дом.